Isto­ri­čar umjetn­osti, mu­ze­o­log i pu­bli­ci­sta, du­go­go­di­šnji di­rek­tor Na­rod­nog mu­ze­ja, autor de­set knji­ga o pra­vo­slav­nim cr­kva­ma, upor­ni is­tra­ži­vač i ob­no­vi­telj uga­slih srp­skih pra­vo­slav­nih la­vri Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić iz Uži­ca za­pi­sao je i fo­to­gra­fi­sao sve dr­ve­ne gra­đe­vi­ne u ju­go­za­pad­noj Sr­bi­ji, a za­tim ih ovje­ko­vje­čio u svo­joj no­voj knji­zi „Po­sled­nji ču­va­ri zlati­bor­ske ba­šti­ne“. Tim po­vo­dom on je u Grad­skoj ga­le­ri­ji u Uži­cu pri­re­dio iz­lo­žbu fo­to­gra­fi­ja i cr­te­ža ovih obje­ka­ta, ko­ju će po­tom pre­u­ze­ti Za­vi­čaj­ni mu­zej iz Pri­bo­ja. Dra­gi­ša u svo­joj stu­di­ji struč­nim je­zi­kom pi­še o pod­ne­blju Zla­ti­bo­ra i fe­no­me­nu grad­nje, o Zla­ti­bor­ci­ma kao vje­štim i um­nim lju­di­ma, i o svim de­ta­lji­ma ve­za­nim za na­sta­vak ovih gra­đe­vi­na ko­je je, ka­ko ka­že, nu­žno sa­gle­da­ti iz ne­po­sred­ne bli­zi­ne.
– Vri­jed­no je po­me­na da pu­to­va­nje do mno­gih pod­ruč­ja Zla­ti­bo­ra, do za­bo­ra­vlje­nih i na­pu­šte­nih ku­ća ko­je bro­je svo­je po­sled­nje da­ne, pred­sta­vlja ve­li­ki na­por i za do­bro uvje­žba­ne pje­ša­ke. Me­đu­tim, na­da da će se u oro­nu­lim ku­ća­ma ot­kri­ti ne­ke no­ve kon­struk­ci­je i za­nat­ske vje­šti­ne, opi­plji­vi tra­go­vi pro­šlo­sti, is­pre­ple­ta­ne sud­bi­ne po­je­di­nih fa­mi­li­ja, tra­go­vi ne­sre­ća iz pro­hu­ja­lih vre­me­na, za­tim uz­gred­ni za­pi­si, pred­me­ti i re­li­kvi­je – bi­la je taj ču­de­sni opi­jum ko­ji je vo­dio is­tra­ži­va­če pre­ma ovim po­sled­njim ču­va­ri­ma zla­ti­bor­ske tra­di­ci­je. Po­sled­nji bra­ni­či zla­ti­bor­ske ba­šti­ne je­su i svo­je­vr­sni stra­ža­ri ko­ji de­ce­ni­ja­ma sto­je na vi­so­vi­ma, br­di­ma i bla­gim uz­vi­še­nji­ma ove pla­ni­ne – ka­že Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić.
Tra­ga­nje za po­sled­njim tra­di­ci­o­nal­nim ku­ća­ma po se­li­ma zla­ti­bor­ske vi­so­rav­ni ni­je ob­u­hva­ti­lo uski ge­o­graf­ski po­jas po­zna­tog lje­to­va­li­šta i go­to­vo mon­den­skog mje­sta. Ali, ur­ba­nom re­to­ri­kom i ogra­ni­če­nom tu­ri­stič­kom po­nu­dom te­ško se mo­gu do­ča­ra­ti sta­re dr­ve­ne ku­će ra­su­te po uda­lje­nim se­li­ma ko­je, na sre­ću, još uvi­jek upot­pu­nju­ju zla­ti­bor­ski pej­zaž. Odav­no za­bo­ra­vlje­ni i na­pu­šte­ni od onih ko­ji bi po pra­vu i obi­čaj­nom ko­dek­su bi­li du­žni da se o nji­ma sta­ra­ju, is­ti­če Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić, ovi sta­ri bra­ni­či ne­kim ču­de­snim sna­ga­ma još uvi­jek is­tra­ja­va­ju. Čak i na­kri­vlje­ne zla­ti­bor­ske gra­đe­vi­ne sa ot­pa­lim di­je­lo­vi­ma kro­vo­va i pro­zu­klom gre­dom te­me­nja­čom is­pod ko­je stra­ža­ri kuć­na zmi­ja – ču­va­ju ovaj fan­ta­zma­go­rič­ni, je­din­stve­ni pej­zaž za ko­ji je je­dan užič­ki sli­kar dav­no pri­mi­je­tio ,,da se u nje­mu, kao nigjde na dru­gim mje­sti­ma, svje­tlost, dnev­na svje­tlost mi­je­nja iz ča­sa u čas“.
Pre­ma Mi­lo­sa­vlje­vi­će­vim ri­je­či­ma, to drev­no ne­i­mar­stvo stva­ra­no na zla­ti­bor­skim pa­di­na­ma i vi­so­vi­ma, na­u­če­no od sta­ri­jih i vje­šti­jih maj­sto­ra Osa­ća­na s dru­ge stra­ne Dri­ne, ni­je bi­lo is­klju­či­vo gra­di­telj­ski prin­cip ni­ti od­re­đe­ni stil. Bio je to od­nos pre­ma oko­li­ni, ži­vot­nim pro­ce­si­ma, ma­te­ri­ja­lu i pod­ne­blju. To je ve­li­ko gra­di­telj­stvo za­to što je po­sve­će­no čo­vje­ku i iz­vo­đe­no po mje­ri čo­vje­ka. Ni­je bi­lo ve­li­kog ra­si­pa­nja, bez ob­zi­ra da li su u pi­ta­nju ku­će tr­go­va­ca, sto­ča­ra, se­o­skih na­jam­ni­ka, ki­ri­dži­ja i ra­ba­dži­ja. Ka­ko su pa­da­le ki­še i snje­go­vi, ta­ko su po­kri­va­ni kro­vo­vi i pra­vlje­ni pro­zo­ri, s ko­je je stra­ne du­vao sje­ve­rac taj se dio mo­rao oja­ča­ti i mal­te­ri­sa­ti.
– Po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta – na­sta­vlja Mi­lo­sa­vlje­vić – sta­re zla­ti­bor­ske brv­na­re su pro­gla­ša­va­ne na­zad­nim re­lik­ti­ma pro­šlo­sti, kao i se­o­ski ži­vot ko­ji se, po za­htje­vi­ma par­tij­skih ide­o­lo­ga, mo­rao nu­žno mij­enja­ti. Bu­duć­nost je bi­la u gra­du, ni­ka­ko u se­lu, i za­to se sma­tra­lo da vi­še ne tre­ba gra­di­ti objek­te za sta­no­va­nje na sta­ri na­čin. Na sre­ću, ve­ći­na Zla­ti­bo­ra­ca bi­la je re­zer­vi­sa­na pre­ma tim no­vi­na­ma, pa su na­sta­vlja­li ži­vot u ku­ća­ma u ko­ji­ma su ži­vje­li nji­ho­vi oče­vi i dje­do­vi. Ras­pa­dom po­ro­dič­nih za­jed­ni­ca, u zla­ti­bor­skom kra­ju ni­je do­šlo do na­glog ra­slo­ja­va­nja, ni­ti di­o­ba ka­rak­te­ri­stič­nih za mno­ga dru­ga pod­ruč­ja. Ka­da je osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka for­mi­ran et­no-mu­zej ,,Sta­ro se­lo“ u Si­ro­goj­nu, iz­vr­še­na je svo­je­vr­sna re­va­lo­ri­za­ci­ja sta­re dr­ve­ne ku­će osa­ćan­ke, ,,kon­zer­va­tiv­ne i za­o­sta­le“, ta­ko ozlo­gla­še­ne u srp­skom po­li­tič­kom i ur­ba­ni­stič­kom dis­kur­su.
U tim sta­rim zla­ti­bor­skim ,,ču­va­ri­ma“, po­kraj za­ga­slih og­nji­šta i sa­ču­va­nih tro­no­ški, sto­lje­ći­ma je pro­si­ja­va­na i bru­še­na mu­drost na­ro­da, po­ro­dič­na po­sve­će­nost i na­uk pre­ži­vlja­va­nja. Si­ro­tinj­ski zla­ti­bor­ski do­mo­vi bi­li su i uči­o­ni­ce u ko­ji­ma se uči­la i za­vr­ša­va­la je­din­stve­na ži­vot­na ško­la. U nji­ma su na­sled­ni­ci mo­ra­li bi­ti na­u­če­ni da se iz­nad sve­ga po­štu­je i ce­ni po­ro­di­ca, nje­ni za­htje­vi i po­tre­be, da se slu­ša­ju sta­ri­ji, da se ne sta­je na tru­lu da­sku, ne iza­zi­va za­vist, ne na­pa­da­ju sla­bi­ji i ne­moć­ni. Kra­jem 19. vi­je­ka iz­dvo­ji­lo se ne­ko­li­ko iz­van­red­nih gra­di­te­lja ku­ća osa­ćan­ki kao i dru­gih obje­ka­ta. Bi­li su to Udo­vi­či­ći iz Stu­bla i Ba­ki­ći iz Ja­bla­ni­ce, a za naj­bo­ljeg zla­ti­bor­skog ne­i­ma­ra sma­tran je Mi­tar Udo­vi­čić iz Stu­bla, za ko­ga ka­žu da je gra­dio cr­kvu brv­na­ru u Do­bro­se­li­ci. Gra­di­telj­stvom su se ba­vi­li oda­bra­ni, ali ve­o­ma ri­jet­ko vi­še čla­no­va iz iste fa­mi­li­je. Zla­ti­bor­ci su bi­li po­u­zda­ni i si­gur­ni u go­to­vo svim po­slo­vi­ma ko­ji­ma su se mo­ra­li ba­vi­ti. Ve­za­ni su po­ro­dič­nom tra­di­ci­jom mno­go vi­še od sta­nov­ni­ka ne­kih dru­gih pod­ruč­ja Sr­bi­je, a jed­na is­crp­na ana­li­za iz 1896. ka­že:
„Zla­ti­bor­ci su lju­di do­bro iz­ra­sli, krep­ki i sna­žni. Od­li­ku­ju se neo­bič­nom gip­ko­šću du­ha, i uop­šte uzev­ši me­đu nji­ma je ret­ko na­ći ble­sa­sta i tu­pa čo­ve­ka. Sko­ro je sva­ki pun bi­stri­ne i pri­rod­ne do­se­tlji­vo­sti. U go­vo­ru je raz­bo­rit i otre­sit, u mi­šlje­nju i su­đe­nju tre­zven i bi­star. Ro­đen je be­sed­nik i mi­li­na je slu­ša­ti nje­gov te­čan i pra­vi­lan go­vor či­stim ju­žnim na­reč­jem ko­je zvo­ni kao pe­sma. Po­red te raz­bo­ri­to­sti svo­je od­li­ku­je se još do­brim sr­cem. Svoj kr­še­vi­ti za­vi­čaj mi­lu­je na­da­sve. U ovom kra­ju gu­sle naj­vi­še od­je­ku­ju, i s nji­ma Zla­ti­bo­rac i da­nas za­či­nja­va i bla­ži svu gor­či­nu muč­nog ži­vo­ta svog. Bu­du­ći da je ovaj kraj na sa­moj gra­ni­ci, to su Zla­ti­bor­ci če­sto u ži­vom od­no­su sa svo­jom bra­ćom u Her­ce­go­vi­ni, te sa nji­ma i da­nas ne­gu­ju uza­jam­no pro­duk­ci­ju ep­skih pe­sa­ma. A gu­sla­nju i pe­smi uče se još de­ca, kao čo­ban­čad kod sto­ke, na­ro­či­to zi­mi po ko­li­ba­ma i uop­šte na do­ko­li­ci“.
– Mo­je tra­ga­nje za uzor­ci­ma sta­rog zla­ti­bor­skog gra­di­telj­stva bi­la je te­žnja za sa­zna­va­njem ne­če­ga što je pa­ti­ni­ra­no u na­sla­ga­ma pro­šlo­sti, a pri to­me je svje­sno iz­bjeg­nut osvrt na dis­lo­ci­ra­ne ku­će u mu­ze­ju „Sta­ro se­lo“, za­to što se po­mje­ra­njem ku­ća sa sta­rih te­me­lja nu­žno do­la­zi­lo i do ne­kih dru­gih pro­mje­na pa i auten­tič­nost do­vo­đe­na u pi­ta­nje. Tra­ga­nje je pod­ra­zu­mi­je­va­lo gra­đe­vi­ne po­dig­nu­te ru­ka­ma zla­ti­bor­skih maj­sto­ra sa ala­ti­ma i ma­te­ri­ja­li­ma iz nji­ho­vog vre­me­na. Da­kle, tra­ga­nje je usmje­re­no na ku­će ko­je su osta­le ne sta­rim te­me­lji­ma. U nji­ma su utka­ni ko­do­vi ge­ne­ra­ci­ja ko­je su se u tim ku­ća­ma ra­đa­le, sta­sa­va­le i umi­ra­le sa do­ka­zi­ma o ne­kom dru­gom, mo­žda pot­pu­ni­jem smi­slu ljud­skog bi­ti­sa­nja, ali i tra­go­vi ge­ni­jal­nog, sa­mo­u­kog ne­i­ma­ra ko­ji je na nji­ma, jed­no­stav­nim, pri­ruč­nim ala­ti­ma rje­ša­vao iz­van­red­ne teh­nič­ke pro­ble­me, i pri to­me, sni­je­vao, raz­mi­šljao i go­vo­rio po­slo­vič­nim, sa­dr­žaj­ni­jim je­zi­kom. Za­to ku­će ta­kve vr­ste upu­ću­ju na uza­jam­nost od­no­sa pri­ro­de i čo­vje­ka, spo­sob­nost odr­ža­va­nja ži­vo­ta ogra­ni­če­nih mo­guć­no­sti, kao i re­sta­u­ra­ci­ju sta­re za­nat­ske vje­šti­ne – za­klju­ču­je upor­ni užič­ki is­tra­ži­vač Dra­gi­ša Mi­lo­sa­vlje­vić.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić